САМОЋА
Димитрије Иванов Бојаџијев
У тузи тихе и вечерње таме Милосрђе нас спаја једно с другим; На прагу нашем мре с ридањем дуги Пуст, један одјек уличне галаме, Мишљах да око виле се свија Вео ружичног твога одела. Слушам те. Из твог слаткога тела, Примамљеног ме мирис опија. Искрено скриј ме у загрљај врео, О, моја дивна жено пуна бола. Милован, скривен тада бих ти хтео Причати како негде с пуно мира Непобеђена мре, сред мирног дола, Једна душа кô складно-тужна лира