Живе буктиње

Шибај и гони двоколице наше
Широким друмом куд врућ катран тече,
Високо дижи вином пуне чаше,
Нек сами ужас поноћ ова рече.

Како се вију, копрцају, криче
Очајне жртве обливене смолом,
Док пламен лиже по телу им голом,
На богове ти и демоне личе.

Шибај и гони кроз буктиње живе:
О, како гуши згар људскога меса,
О, тутњи, бежи из сутони сиве
Где јаук чујеш демонскога плеса.

Друмом се ваља вал отровног дима,
Небеса тучна над нама се руше,
Лешине смрадне буктећи се пуше
А смрт нам грози са хајкачким псима.

Утробу кида слична дивљем копцу
Чији су нокти у нас се заболи
И загушени у последњем ропцу
Пашћемо жртва, у диму и смоли.

(без датума)