Усуд

Чекао си, можда, да грозна арена
Мој оборен палац види и признање;
Но ја, кô што не знам за ташт пљесак жена,
Не знам ни за пораз, ни за покајање.

Крвав песак шкрипи, пена се беласа
И пишти у кожи разбуктала смола,
Гледалаца ред се све већи таласа,
Куд мој хитац крене и колена гола.

Јер ја нисам призор свечаности гниле,
Науљена лица да кроз смарагд мотре
Крет сребрног мача и руха од свиле,
Где се име палог кô кап блата отре;

Већ је крик живота моја дрска праска;
Незнано, за борбу моје раме вично,
Не познаје шта је забава и маска:
Столећима играм ја позорје слично.

Ни најезда жрвањ не сагњечи мене,
Збуњен нисам болом, ни заморен чином;
Ја сам син и отац гомиле црвене,
Ја се китим зовом и не дичим крином.

Ја пољубац враћам рођеном Голготом,
А за удар зуб мој саму јетру кида,
Да смрвљеном врагу мелем пружим потом.
Ја сам онај што се смеје када рида.

Можда многих, или то је моја купа,
Из које пијући не знам да се дичим.
Можда то кроз мене зборе расе скупа,
Или, неразумљив, сам на себе личим.

(1917)