Сумња

Данас кад су поља родила нам славом
И преко долина нове зраке пукле
И маглине тмуле у амбисе стукле
И кад су набрекле жиле чежњом здравом,

Ја осећам стара авет ме се хвата,
Вечна сумња опет по мозгу се грчи
И гребе и руши и видике мрчи
И гони преда ме црна тичја јата.

Васкрсла је о а страшнија но пређе
Са гробљишта братским плугом изорана,
Ледена и црна као крв згрушана
И кикотом здрави нове, горде међе.

Њен пољубац гори изнад мојих међа,
Но она већ давно крај наших је њива.
Вратите је, јер нам понос у ад скрива,
Јер је страшно сунце испод њених веђа.

Вај. Она корача и чела целива.

(Без датума)