Страх

Ви, што Бизант тресли сте пун силе,
Копљем дворско пробијали кубе,
Чијих коња копите су риле
Црвен мрамор и бронзане стубе,

Што јесење кад вас засу иње
Тражили сте манастирска бдења?
Нашто тамјан, смирне магле сиње?
Место пира, кипарис и вења!

О, што нисте с трубама и хордом
Химнезвонке просторима вили,
Крвили се са татарском ћордом
Из лубања празних вино пили?

Зашто нисте јесен дана стрли
Бисер пићем из змијскога пакла
Кап последњу срчући, док грли
Врат вам она што нас с неба смакла?1

О, тада бих певао вам химне,
Јер бих знао да су моји преци
Из биљура, не из чаше лимне,
Пили живот и мрели у звеци!
ОТАЏБИНА

Мене плаши ваша црна риза
И велика манастирска бдења:
И потомку можда нога клиза
Можда и он тражиће спасења
Испод грања чемпреса и вења.

(1913)