СОНЕТ XXXVIII

Опроштај ће доћи и за те, но касно
Доћи ће у јесен твог палог живота,
Кад избледи младост, потамни лепота
И утрне око ватрено и страсно.

Тај опроштај тада збориће ти јасно,
Као најстрашније сручена срамота,
Заосталу част да ланцима обмота
И из душе твоје крикне полугласно,

Очајно презрење свог властитог пада,
Кад прљава душа ничем се не нада,
И бол на њу пада као киша позна.

Рашчупане косе, раздртих рамена,
Бићеш свакодневна слика ситних жена.
Опроштај ће доћи кô пресуда грозна.

(1917)