СОНЕТ XXXVII

Немој да се кајеш кад ме будеш срела
На светломе друму, ка Великом Храму,
Кад те мимоиђем уплакану, саму,
Презрену од свију. Ти си тако хтела.

Гледаћеш из кута, уморна и свела,
Завијена у грех и порочну таму,
Не оплакуј тада своју болну драму.
Свакидашња прича... Ти си тако хтела.

Мада ниједан ти поглед нећу дати,
Ипак у мени ће спомен задрхтати,
Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.

И док моју главу свеже руже ките,
За те, одевену у подсмех и рите,
То болно сазнање осмех неба биће.

(1917)