СОНЕТ XXXIV

Одлази од мене и тони у калу,
Иди путем којим душа мртва бива,
Путем где се младост тренутно ужива
И предаје лудом и порочном валу.

И кад једног дана твоју главу малу
Осетиш да јесен пепелом покрива,
Заплакаћеш горко болом срца жива
Што си чар лепоте сточила у шалу.

Тад ћемо се срести. Далеко, бескрајно
Биће наше душе тога боног часа.
Тад ћеш осетити како се таласа

У твом срцу љубав спржена очајно
И моје ћеш око које слава греје
Осетити како поносно се смеје.
Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно.

(1917)