СОНЕТ XXXII

О, нек ти рекне тај пољубац, што се
Свршава новим пољупцима, да је
То усклик жуди која вечно траје,
Песма усана што се крвљу росе

И преко вода чежњу страсти носе,
Купећи сунца и цвеће и краје,
Жуд лудих ноћи када разум стаје
Да спусте теби на усне и косе

И да усаде у зенице твоје
Мирисе, звуке и звезде и боје;
И кô победник што гине на мети

Уз шумни пљесак, крај у њему стечем
И да ти њиме песму сунца речем
Кад раставити усне значи: мрети.

(1916)