СОНЕТ XXXI

Кô устремљене две буктиње свеже,
Уз праскав пожар растопљене смоле
С вриском фауна и нимфи, што голе
У сусрет јуре, кроз вијор што реже,

И крше стабла и кидају мреже,
Наша су срца што се вечно воле
Скрхала стреле, што су се заболе,
Стопила худе сметове што снеже

И уздрхтала и жедна и жудна
У крвавом се загрљају слила,
Здеравши чежњу, што се врх њих свила.

Кô танки вео и кô магла студна,
Пијући пламен, да стопе и спрже
Растанка звоно, што звони све брже.