СОНЕТ XXVII

Завршила се једна тиха драма,
Ветар је цвеће разнео пољаном,
Шинула бура над нежношћу саном,
Ти не знаш шта се одиграло с нама.

Ти си ми срце узела што плама
Да пакосно се сладиш новом раном,
Данима душу варала би маном,
Да тобом задња заврши се гама,

Стара се прича поновила снова:
У стари гроб је дошла туга нова
А мислио сам младалачком чашом

Да певам химну, појен срећом нашом.
О, зашто, дуси, црном руком вашом
На старом крсту позлатисте слова?