СОНЕТ XXV

О, како боли на дну душе сане,
Кô црна слика немоћнога Хоћу,
Кô бела авет што крв сише ноћу,
Дубока љубав болом скрите ране:

И када зора у пурпуру плане
И сутон румен зрелом пева воћу,
Ја скривам своју очајну самоћу
А суза посред дивљег смеха кане.

И очи блесну, усне затрепере
И жудња цикне и морем се проспе.
А небо модрим звездама се оспе.

И као грешник без свести и вере
Приносим душу огњу што се пуши.
И Бог још један у души се сруши.