СОНЕТ XXIV

Сав сјај што нећу крај мене се јати,
Сва празна ласка страсно ме целива
И хучном игром жуђен идол скрива
И оргијама сунца ход ми прати.

О, ја бих хтео сав тај раскош дати,
Да срце кришом тајну сласт проснива
У капљи светој што се ћутке слива,
За којом жудно сав мој живот пати.

Но никад можда та невина жеља,
Та лиска крила од чедности беља,
Неће кô круна и дар судбе бити.

Последња мета остварена с муком
Тутњава вечном пратиће ме хуком,
А ја ћу тихи, тихи сумор снити.