СОНЕТ XXIII

Читаве ноћи сажижу ме, пеку
Негдашњи снови проживеле среће
И тешки сумор сагиба ми плеће
И само чујем смрти тешку јеку.

И жудим косу твоју тако меку.
А чежње моје, све дубље, све веће,
Очајна неман црном косом среће
А око грли пучину далеку.

И све је пусто у околу целом
И раскош боја звони ми опелом
Кô сјајни пролог неке патње грозне.

О, чему сјај тај што дан очарава
Кад моја срећа на дну Прошлог спава?
И тихо јецам сред вечери позне.