СОНЕТ XX

Звиждала је зима, кад смо овде били
Крај овога жбуна, што сад зелен листа,
По коме пролетњег сунца сјај се блиста.
Он сад чудно шушти као да ми вели:

    »Волео си онда и кад север цвили,
      А данас си тужан. Пољана је иста
      И ведра и млада, а небеса чиста.
      Но твој поглед лута, јер он Прошло жели.

      Изван душе своје ти се срећи надаш;
      Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш.
      Ја, довољан себи, не знам песму јада.

      Проспавам мразеве с облацима сивим
      И будим се, да се самом себи дивим,
      И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.«