СОНЕТ XIX

Васкрснуо је један бокор свенут
Пун вреле боје младалачки јасне,
Охол кô лепе краљице из басне,
Расувши мирис уздисања врела.

Искушења је зацарио тренут,
Плавио ме је дах лепоте страсне,
Љубави једне крваве, а касне,
Што мене за свог кумира је хтела.

И дрхтао сам крај раскоши што је
Нудила своје мирисе и боје.
И тад утекох сав стидом обливен.

И узбрао сам, кô кришом, пун жуди
Цвет један, што ми још мирише груди,
Цвет тужан, бео и у куту скривен.