СОНЕТ XVII

Не бежи, ноћи, отпочела сетом
И танком мрежом једноликог ткива,
Јер кô у бездан, у те се улива
Дах стрепња, што ће уздахе да броје.

За сваком зимом и за сваким летом.
Стани сад док се млади сан ужива,
Неоскрвљена срећа док се снива,
Сад кад смо сами ја и небо твоје.

Стани, да ти се исповедим, стани,
Али ти идеш немо својим током
Следећи једном промислу дубоком.

Ти не разумеш реч ни поглед сани.
Чедна и хладна реч Вечитог пратиш:
Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш.