СОНЕТ XV

Низ спомена спава у томе коралу,
Што час блед, час модар, час крвљу преливен
Чува један сонет на дну душе скривен:
На уснама твојим спомени се јате.

На њима одсвирах пољубаца скалу.
Шум беше час звонак, час болно разливен,
Час хладан и као од олова сливен,
Час једар кô песма што поздравља свате.

Проснили смо бајке умрлих времена,
Осетили дражи сталности и мена
Што су нас створиле понизним и холим.

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор,
Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор,
И сад знамо само један акорд: Волим.