СОНЕТ XIII

И срешћемо се опет једне зиме
У маглен сутон пун увелих нада,
Ти нећеш бити ни страсна ни млада,
Али још свесна свега што се збило.

Блеснуће стари твој осмех и њиме
Ти васкрснућеш све, и маскарада
Прошлих целова, снова, серенада
Прхнуће као прездравело крило.

Но то ће бити за тренут, а потом
У наше очи леш ће маја лећи
И тај тренутни осмех ће изрећи

Суд над некада вољеним животом:
Оно што тада звасмо живот цео
Беше тек један мали, светли део.