СОНЕТ XI

Север је плео гранама опело,
Побожно зима спуштала се с гора
Из свога сиво-плаветнога двора;
У јаблању се грчила имела.

Јежи се река и иње је бело
Као низ ситних папратових спора
Превлачи слојем залеђених бора.
Зима је царски вео пољем плела.

Река се мрзне, али покушава,
Све чари које даље југу броде
И раскош зиме да у себи сточи.

Али од свега што се оцртава
У огледалу неслеђене воде
Ја видим само твоје топле очи.