СОНЕТ X

У теби ми је младост погребена,
Сунчана јутра, подневно пламење,
Љубави чедне последње прамење
Сазрео цвет се расуо нечујно.

Опело чујем и песма црквена
Сипа на мене маглине јесење,
Уморно плачу пољане и стење,
Модро је све што беше тако рујно.

Зар ниси горда као бесцен урна
У којој лежи прах мртвих царева?
А ти си тужна. Стид ти образ прели.

Разумем. Ова ноћ светла и бурна
Тражи у нама блесак палих днева.
Умрлог Бога ми би васкрс хтели.

Поноћ је. Задња звезда догорева.