СОНЕТ VII

Снови су моји теби вредност дали,
Но не кајем се што се тако збило:
Знам да се свесно лажи гнездо вило,
Снови су били, али снови сласти.

Кад с богова се буду венци спрали,
Остаће, као сан на тиче мило,
Звук твога младог срца што је било
По својој вољи и по својој власти.

И кад избледи твој осмех и очи
И све се биће у сен Прошлог сточи
И смешна буде суза што се проли

И подсмех мноме проспе дах свевлашћа
Чућу, кô шумор набујалог храшћа,
Куцањ твог младог срца које воли.