СОНЕТ VI

Бол ме и туга научише вери
У празном храму, уз шум кипариса
Чуо сам одјек сахрањених миса
И чуо Бога који љубав прашта.

И гордост која божанством се мери
Засу ме дахом старих, древних списа,
И, уз шум јела, кестена и тиса,
Чух јецај срца што саблаз испашта.

Тада се зачу одјек једва чујни,
Као два зрна сребра, докле чиле
Сунчани зраци још топли и рујни,

Та два се звука расуше по храму —
Замрвши као шум најтање свиле
И иконостас зави се у таму.

Две скамењене сузе то су биле.