СОНЕТ IX

Јадују стазе у вечер јесењу
И модра река огрће се ћутом
Леденим сребром а по велу жутом
Уморног лишћа дршће пухор туге.

Мрак тешко спава у храшћу и клењу
И прожима ме песмом давно снутом
А у ваздуху пепелом посутом
Привиђа ми се одсјај танке дуге.

Гробнички покров скрио је све куте,
Само твој поглед моје очи слуте
И чујем смех твој кога нема више.

И топло ми је у том предвечерју,
Док ступа позна јесен у паперју:
То твоја душа шуми и мирише.