СОНЕТ III

Јер видео сам све у теби тада:
Сунца и сестре, матере и сене,
Звуке и боје, реч и дрхтај пене.
У мозак мој је дах твој био уткан.

И зато данас нећу часе јада
И болни уздах цвета који вене,
Јер још си лепа, пуна магле снене,
Мада у мени крик страсти је сћуткан.

Стог бежи таква, маглена, прозирна,
Да запамтим те увек такву исту,
Као икону од зла што спасава.

Распи се у прах кô звезда свемирна —
И да те сањам блештећу и чисту
Што ти не беше она Жена права?