СОНЕТ I

О, стара је прича да носимо маске
И сви да смо глумци бољи или гори
И за лаж да Господ сам нам идол створи
И арену пуну маглине и праске.

Али, вај, ја данас спазих бинске даске
И тамо где мишљах искрени су збори,
Где истине зубља непрестано гори,
И с презрењем где се прате светске ласке.

Данас паде идол и сав сјај се отре,
У костур се труо претвори сав блесак.
Место усред врта нађох се пред гробом,

Одакле с презрењем на ме змије мотре.
О, разумем пада страховити тресак:
Ја сам био глумац и пред самим собом.