Син велможа

Што не закликћеш преко свих равница,
Да славом својом разбудиш звонике?
Што мрк ти поглед избраздана лица
Пронире жудно маглене видике?

Ризнице туђе човекова ума
Ти, буром шибан, громовима громљен,
Кроз векове си чувао без шума
Ослоњен ћутке на свој скиптар сломљен.

Јер стид те беше да ти суза кане
И мртва нада пред удесом клечи.
Само бол тихи незарасле ране
Крила је твоја молитва без речи.

А сада видиш грабљивци ти стреме,
Да пљуну чело, које умор бразда.
Ти чекаш удар, а усне ти неме,
Јер знаш да судба за борбу те сазда.

Ћутљивче, поглед твој небеса свлачи,
Јер понос ти је скаменио жиле,
А прах ти звезда оком се навлачи,
У ком су вео страст и патња скриле.

О, то је око што бесмртност зрачи.

(1913)