Синови земље сунца

И вођени вечно мишљу о бескрајном,
Мислени и горди, пуни остварења,
Лутају кроз пустош, пипају за тајном
Шибани олујом страшног искушења.

И пред страшним мраком што врх згаслог жара
Прети да храм свети оскрвни, издрозга,
Чупајући јетру из својих недара,
Сеју светлост крвљу властитога мозга.

Заљубљен страсно у папирус, сижу
За звездама које светлошћу их пуне.
И расувши себе врх црва што гмижу
Осећају како свест у њима труне.

А светлости нема што се од њих расу,
Мру очи пуњене сјајем жеље једне
И џелат у мозак њихов сумњу насу!
Учитељ живота, док му усне жедне,

Умире кунући у леденом часу.

(Без датума)