Сингидунум

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела.

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону плавом зрео живот цвета.

Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.

Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црн је сумор пао.

Улицама пустим густи снег се слаже,
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.

(1916)