Сен

По улицама прљавим и кривим
Замире поноћ, а врх кућа лута
Сен Цара Силног од кута до кута:
Спасења тражи у гробљима живим.

Очајно шири зенице и слукти
И дршће страшћу дохваћена меком,
Јер трубе зачу у пољу далеком
И крв осети и пожар што букти.

Заспали кут му оживе у блеску
И виде пурпур, велможе и схвати
Гигантску војску што му стопе прати
И гордом јури Бизанту у треску.

И онда журно сакри се међ' зиде
Да вечно спава, јер спас је стекао,
Расте реч снаге што он је рекао,
И стид га беше да и војске виде
Како кроз вечност он их је чекао.

(1912)