Сејачи

Кô луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,1
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.

Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане2 румене
И кланци Карста, што су крв нам пили
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама, где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шаљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И кô Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста
За семе части — које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, дан косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.

Кô луталице, које патње прате.
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо гробља да сејемо нова.

(1916)