Развејане ватре

Кроз векове дуге пале се и трну
Ватре људске моћи, вере и сазнања,
На њима се греје Ум пун покајања,
И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

И ватре се гасе тихо или с праском
И нове се дижу кô химна раздања
А сав стари блесак у пепелу сања,
Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Мисао умрлу прах незнања заспе,
Али авет њена, подсмехом презрења,
Срами охол идол младих поколења,
Што чезне да стару лаж из себе распе.

То је вечно иста прича исте патње:
Обучен у исти облак искушења,
Звездар тражи жудно изворе спасења,
И клоне и чека дан смрти и пратње.

Умрла је слава херојства и скаске,
А спомен немоћи, Молох свих времена,
Ждере нове жртве, којима је цена
Обешчашћен ловор и клик глупе праске.

Бог истине само пепелиштем лута,
Где мисао људска смрвљена се згара;
Он је увек ту, кад гробље се отвара
И просипа сузе од кута до кута,

Он, гробар џиновских угаслих ватара.

(1912)