Противници

Пружам ти руку, док су ране свеже,
Нећу понизност у отрочкој дворби.
Горд буди: сам си у свом паду, беже,
Кô ја што сам сам, усамљен у борби.

Посмртном трубом прошлост своју реци,
Њом се надоји, кад те смутње сколе,
Поносан трпи, јер ни твоји преци
Никада нису умели да моле.

Зенице твоје још су звезда пуне,
Блиста се пухор снаге што се здроби
И спава умор власти која труне,
И измирење успеха и коби.

Дичи се, јер си небеса и воде,
Поља и куле упио у себе,
Да с тобом све то у гробницу оде,
Векова таштих сјај да се погребе.

Пресит утони у зенице свеже,
Умри уз песму пустињских сирена;
Док јесење ти ноћи косе снеже,
Певај ми, старче, тугу вечних мена,
Јер достојни смо противници, беже.

(1913)