Пред обећаном земљом

Кô пред вратницама старога Канана
Стоји један народ, после искушења,
Озбиљан кô кедар свештеног Ливана
И смирен кô верни у велика бдења.

У очима му се рађа и огледа
Низ градова древних, мора и врлети,
А траг тешких брига чело исповеда,
И усница чудно опрашта и прети.

Под челичним шлемом подочница игра.
Каменит и леден ка северу слукти.
Прсти му се грче као канџе тигра,
А крв скрива жељу да огањ разбукти.

Патњама окупан, са библијском вером,
Спрема да повељом попрсје украси,
Писано крвавим и гвозденим пером
Оном који му је прогрушао власи.

Да пољупцем братским смртно га целива,
Загрљајем да га открави од студи
И да га успава сном што боле скрива:
Да заспи и да се нигда не пробуди.

Он чека, јер куца час великих дана,
Он, ког нису могли ударци да сможде,
Ни укочи коса мразева и слана,
Кô пред вратницама древнога Канана
Устремљен и спреман глас твој чека, Вожде!

(1917)