Празник

Досадни дани у млакости бледе,
Свуд мртве сенке, скалупљене жеље,
Мрачне кô амбис, побожне кô Веде
Молитве... Време меље, меље, меље.

Отклоните ми своје мртве сенке:
Испљуваћу вам погане олтаре
И раздрљићу у светињи женке
И изгребаћу стубове и шаре!

Како ме тиште ти богови свију!
Како си бедан, Боже милиона!
У тачне сате химне ти се вију
И бруји песма с украдених звона.

Како си бедан ти што блудиш самац
У дуге дане зноја и беспућа,
И у дан један пружаш маси мамац:
Опроштај греха и крстић од прућа!

О, у те дане светиње и мира
У мојој души бесни бура срама,
Играју блудне гомиле кумира
У једном црном ковчегу од чама.

Ја тада бежим у краје незнане,
До у сред пусте смело могу рећи:
Ја празник стварам и празничне дане,
Кад своме Богу тамјан ћу прижећи.

(1911)