Последња реч

И скршила се љубав која ствара
И угасила се лула нове вере,
Кад мрак с небеса хтела је да стере.
Над трошном хумком надање се згара.

То беше размах мржње и уздања
Кад братски недуг срце усколута,
Кад пожар части свест и мисли гута
И кад занеми говор покајања.

То беше одјек задављеног маха,
Кад црни видик поглед расе мрчи,
И низ невиних у ропцу се грчи
И понос труне без речи, без страха.

Јер у час овај узбурканих днева,
Ти виде бледа, уплашена лица
Што изнад брда, стења и равница
Чезну за небом и над гробљем оцева.

Њин поглед беше кô уперен у те,
Ти си му хтео донети спасења.
Но стег се сруши смелог Уверења,
Да недочета остварења ћуте.

(1913)