Понос

Три дана с тугом диже се и леже
И скрушен ћути Град празан и чезне,
Докле на Косову све у крви грезне,
И гвозден ланац царство нам притеже.

Три дана куле беху суза пуне,
Са њих залуд очи за гласником гледе,
Вај, под њима цело једно царство труне.
Ужас старце храбри, док невесте седе.

И трећи дан сва нејач у плач груну,
Јаукну пред Дворцем над срушеном славом.
Видело је златну измрвљену круну,
Осетила ланце на свом телу здравом.

Југовића Мајка, скамењена страхом,
Силази низ стубе, а без сузе једне.
И тајац се простре. Као једним дахом
Дише све, а очи за утехом жедне.

Кроз гомилу прође да веру ојача,
У црноме велу, а без једне речи.
И заћута дрхтај пригушена плача.
...Тако Мајка слабе и безнадне лечи,

Једина сем Моћи што немо корача.

(1912)