Поноћна песма

Војска врх њега протутња за славом.
Покопали су мртве и сажегли.
Над трофејима облаци се слегли,
Већ и гаврани одоше са стравом.

А заборављен леш у муљу труне
Што чекао је Косовку с кондиром
И свога цара с челичним панциром
И слепца да му смрт сложи у струне.

О, реч потомства како је замукла
Када му очи мутне у присенку
Сањаху давно невиђену женку
А гробна киша оловом је тукла.

Он хтеде звезда пепелиште бело
Да њихов пухор понесе кô спомен
На живот ком је киша задњи помен
И леден ветар стравично опело.

Ватара даљних задња жар се мрачи,
Далеко плачу гробљишта назебла,
Јаучу суха и згромљена дебла,
Нејасна туга с небеса се свлачи,
И видик влажни у црно облачи.

(1912—1913)