Уводна реч

Rome n'est plus dans Rome;
еlle est toute оù je suis.
Corneille (Sertorius)

Псалмопевче, где си, да са златних жица
      Твој псалам зазвони,
Да уз тужни јецај прекоморских тица
     У тугу зарони?

Вај, гуслари, где сте, да звук ваше струне
     Тешки очај људи,
Што данима трпе бод трнове круне,
     Под храстом загуди?

Да певате размах орлова уморних,
     Но који не клону,
Већ крвавом пеном, сред рогова зборних,
     Крсте васиону!

Још несвенут ловор крв њихова шкропи,
     А прсију пламен
Пут кроз глечер ствара и сметове топи
     И го стапа камен.

О, дајте ми снагу и десницу чвршћу!
     Суза глас мој мути:
Преко речи, што ми од ужаса дршћу,
     Јава тек се слути.

Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем.
     Да из срца даднем
Сав бол и сав понос и, кад их изречем,
     Кô лист свео паднем.

Али глас мој залуд кроз гробља вас вапи.
     Мој смер ће да каже
Онај, што еп вечит морем врућих капи
     У јамбове слаже.

(1917)