Неречене мисли

Боже отаца наших, Господе деце моје,
Што си ме оставио и у прах све ми сруши?
Звоници моји мртве место часова броје,
И пред олтаром твојим моја се јетра пуши.

Градови моји леже кô развалине старе,
Житнице моје пустош, а дворце сумор краси,
Џелати друмом блатним спаљују и крстаре,
У затрвеном куту свети се пламен гаси.

Боже отаца наших, видиш ли моје кћери?
Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне.
Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери
Већ окужи им недра, већ разгубај им усне,

Унакази их, Творче, да њина тела млечна
За вино мог крвника не буду бистра купа.
Авети нека буду и чудовишта речна,
На један кикот њихов, да враг мој косе чупа.

Невиној деци не дај, да очај крв им мори,
Утробу мајке своје и дан свој да прокуну.
Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори.
Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну.

Не дај, да остарина сина се свог одриче,
Веру у пород згази, уздање да погребе!
Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче;
Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе!
(1916)