На водама Вавилонским

(Из Косовске рапсодије)

Девет снаха ноћ је проплакало целу,
Пуну сна и страсти, мириса и звезда,
Девет снаха плаче растурена гнезда,
Девет снаха у свом прозирном оделу.

Отмен бол је њина намрштио чела,
Свака од њих живи читав свет за себе,
Обвила их сумња кô јаблан имела,
А Страх слази целу Срећу да погребе.

Ледене су клупе где се негда пила
До у црну поноћ медовина с уста,
Гробље су одаје где се игра вила,
Небеса су нема, а ложница пуста.

Њина бела тела дршћу кô од студи,
Поноћни се ветар игра снагом младом.
О, колико слика месечина буди
Зачуђена овом ноћном маскарадом.

(1912)