Мехмед Соколовић

»Јурио сам бесно ка циљу незнаном,
Дугачка је, страшна, прича мојих дана.
Газио сам. Дан је гинуо за даном
И цепао чалме старих великана,
А на том мегдану крвљу покапаном,
Ја, роб најскромнији најбешњег султана,
Летописе писах крвавим ханџаром,
Славу своју причах кумбаром и каром!

Дрхтале су чуке древнога Балкана,
И стењала поља неверних Мађара,
И звониле сабље крвавих мегдана,
И вриштали коњи мртвих господара,
И претиле речи светог алкурана,
И цепала писма папских поклисара,
Јаукала песма, што вришти и куне:
А ја мрвим ногом раздробљене круне.

Да. Цареви мени робови су били,
А њиних сам жена ја господар био;
У собама њиним, у злату и свили,
Око меких тела мишице сам вио,
И, док роб до роба око мене мили,

Ја сам очи, усне, мед и шербет пио,
И, док звоне ланци и пук јечи цео,
Гледах како пожар ждере усев врео.

Али једном само назрех срећу праву.
На бескрајној пусти Паноније равне,
У сутон, спустивши своју бледу главу,
Сањајући прошлост своје земље славне,
Јецаше девојче, а у оку плаву
Дрхташе јој осмех пун ведрине стравне.
Лутала је. Стаде кад опази мене
И угризе усне сочне и румене.

Ах, те модре очи, дубоке и сетне,
Растресите власи позлаћене косе
И мирисне груди, као баште цветне,
Њене меке руке, њене ноге босе
Гледах жељно. Струји дах вечери летне.
Слатка, као љиљан пун мирисне росе,
Задрхта и прште у смех пун ужаса
И крвава паде без речи, без гласа.

Бедан, јаучући чупао сам груди.
Клечећи љубљах јој охладнела уста.
А кроз пусту ветар свирао је луди,
И њена се коса лепршала густа.
Њено тело дрхће од поноћне студи.
Ја га топло љубим. Дрхћу поља пуста,
И док из даљине песма врба плаче,
Бело тело смрт је кочила све јаче.«

II

Октобарско вече. Пада магла плава.
У пустој дворани Мехмед болно мучи.
Где је сад ред оних тигрова и лава,
Што гинуше докле ратна труба звучи?
Давно тај свет мртви заборављен спава.
Над њим река борбе и живота хучи
»И Мехмед га жали, очима га тражи
И сновима грозним болно срце блажи.

Копрена је црна пала на век славе,
Прах заставе једе негдашњих султана,
Ризнице су празне, сломљене су браве,
Рђају оштрице старих јатагана;
А он нема суза, да му образ плаве.
Он пуши. У густом диму од дувана
Види драге слике. Дрхћу усне неме?«

III

На крвавој земљи, убијен, пун рана,
Лежи седи Мехмед, жртва царског беса.
Последњи тренути октобарског дана
Издишу. Смрад кужи из крвавог меса,
Из џина, пред којим горди Беч се стреса.
— Славу, не криј славу, рако ископана!
»Тој слави, што туђом крвљу земљу поји,
Заборав је плата — њу ноћ мраком боји!«

(1910)