Мећава

Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.

Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Кô надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа сумаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.
Само бели бездан пахуљице веје.

(1915)