Лепота

Ти гледаш водопад како се пенуши,
Слушаш фијук ветра крај речних обала,
И осећаш маглу што штипа и гуши,
Но не видиш сунце у бари сред кала.
Гледаш како грана за граном се суши
И прелива јесен изнад морских вала
Уморнога сунца хиљадама шара
И мре тисућ боја шумом четинара.

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
И слушаш клептање изгладнеле чапље,
Гледаш како месец млеком брда купа
И сањива роса јутром с ружа капље,
И не видиш ништа и корачаш даље
Плачући што небо само сумор шаље.

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота
Далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
Очајно је кличеш својом грубом виком,
А вретено своје Парка кад размота,
Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом
Незнане Лепоте. Чуј, у теби све је:
Тобом цвет мирише, тобом сунце греје,

Тобом небо плаче, тобом горе цепте,
У царству лепоте жена круну носи,
Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
Тобом зло се цери, тобом самрт коси,
Анђео и демон тобом с неба слећу
Тобом Господ живи, светови се крећу.

(1910)