Крштење вечности

Непомична Вечност озбиљна и хладна
Избраника бира, да му венац стави,
Док Заборав, као аветиња гладна,
Народе и дела прождире и млави.

И векови тако промичу и трну,
На избрано чело не ставља се митра,
Народ за народом у дубину црну
Губи се, и Лета славом му се титра.

И поноћи једне, сред тутњаве ломне,
Ватрен поглед Вечност устави за тренут
На мој народ, жељан тихе среће скромне:
Од погледа тога клону кô цвет свенут.

И зачу се: "Ти си мој избраник верни!
За те није слава чежњиве тишине,
За те су алеми, врхунци безмерни,
Тебе ћу крстити водом величине!"

И започе страшно, крваво крштење,
Да се створи символ страдања и вере;
Кад се кô кап кише сноси искушење,
А ништавна срећа кô стег прљав дере.

Окадити треба сваку стопу смрћу
И прелити крвљу сваку сузну груду.
На жртвеник нек се стари венци згрћу,
Рад' новог крштења да спаљени буду.

Кô избраник ретки и месија тражен
Са ускликом ми се поносимо, холи;
Син вечности ми смо, син који се воли,
Јер крштење Вечност врх нас данас проли,
Да нам дадне име и скиптар оснаже.

(1916)