Кроз пустињу

Лутасмо пустињом одмереним ходом
Без огњишта свога, огољена раја,
Али сумња нашим не застре се сводом.
Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја.

Не тражисмо да нам пошље заповести,
Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран,
Нити у сутону утрнуле свести
У стени је извор поуздања стваран.

Пустиња је наша страшнија од оне
Којом ишао је народ изабрани.
Појени смо крвљу вриштеће Горгоне,
Но сумњом нам нису затровани дани.

И рекнеш ли ипак, да се мора стати,
Учињено биће, јер судија ти си;
Последњу кап крви бесно ћемо дати,
Да се њом испишу грозни летописи.

Но тада и твоје погрепшће се име;
И тад залуд плоче слаћеш са Синаја.
Чиме славу своју доказаћеш, чиме,
Оном коме смрт је игра сред сараја?

Тада залуд плоче слаћеш са Синаја!

(1915)