Јесен на Вардару

Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, кô да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони кô одјек напукнута шлема.

Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Кô привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Кô уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Као да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон 1 дубе
И грме рођај сахрањених днева,
Кад расклапа се гробница царева.

(1913)