Храм

Господе, опрости, ако у час бола
Видео сам мрку поворку демона
Како јури хуком пиратских гондола
Уз дивљачку лупу разбијених звона.

Господе, опрости час слабости меке,
Јер сам тада чуо да тужно шуморе
Са планина мојих борови и смреке
И скршене древне преклињу ме горе.

Звало ме је цвеће и реке и села,
Звали су ме к себи звоници и кости
Праотаца палих за надљудска дела.
Појми искушење, појми и опрости.

Јер и у том часу храм твог величанства
У моме је срцу литургију вио:
Ја сам те славио кроз морска пространства,
И где глас мој беше, храм твој ту је био.

И с тим истим храмом у срцу скривеним
Полазим на своја пепелишта часна;
Твој крст је на моме стегу развијеном
И збори: Недеља свршена је Страсна!

(1917)