Химна поколења

1. ВАСКРС

Свуд јесен мрка разапела нити,
Камење плаче и прозебле гране,
А Поколење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху
Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну —
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило...

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,
Треску,
Звеци,
Сеци
Са звизгом, смело
Венчаше чело врело
Ловором узабраним
По литицама;
По косама враним,
По витицама,
Балканске тискаше цветове,
Што браше,
Кад гацаху сметове.
Сташе
Гордо на врхове снега пуне,
Оклен кô вијор груне
Пожар за четом која аступа
И у крвавом се зноју купа.

О, како јуре, стижу,
Стегове дижу,
Вију,
Рију.
Крв се пенуша,
Груша,
Комеша.
Леш до леша.
Циктај стреса
Сложене 'рпе меса.
Трубе трубе,
Оштрице телеса рубе
И снаге грубе
У месо рију зубе.
Тисуће људи,
Тисуће груди,
Тисућ мишица,
Тисућ зеница —
Све мре и гасне
У славу славе часне.


3. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,
Тутње долине, звоне пропланци,
А деца буде Прошлост што спава
И ломе,
Громе,
Док ветар звижди, смет завејава.
И ненасити, гвоздена кова,
Небеса траже нова и нова.
Албанске стене ледом посуте
Дршћу и слуте...
И урла пустош буђена из сна

И цикће поноћ погледа рисна,
А разјарена Деца Дана
Стижу кроз пустош, где се сурвава,
Где се од ноћи дан ужасава,
На плави, цветни кут Јадрана.
Гацају горде чете, које
Преко језера стегове носе,
Тутње поносне легије што се
По голетима фијучним роје.

И пију жудно дах мора сиња
И, осенчени пламеном славе,
С косама пуним сна и иња
Кланце и мора здраве!
И нагле, сижу и ветре грле
И кличу силни клик победа,
Бизанту хрле
Синови славни славних прадеда.
Проричу ужас њихове трубе,
Где црноменске1 вих'ре љубе.
Марички ветар главе коси,
А смет колоне завејава,
Челичне зиде мозак роси,
А сам Вукашин васкрсава...
Проломи зиде,
Пркосни месец с мунаре скиде.

И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,

Да плане...
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
Да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
Да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита2 —
У неврат гони победна кола.


4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,
Кад први ловор свест Будућег опи
И паде сребрн усклик Провиђења
И лину царска крв да жезло шкропи.

...Под врућим сунцем вриштај коња глуши,
Топот се ломи о надне челенке,
Млаз младог сока искра и пенуши,
А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,
У сенци вења један цар Балкана,
Растурив своју позлаћену косу,
Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,
Свежи мртваци ћувиком се јате;
Краљевић седа на крвава коња
И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја3 ћуте. Тајац пољем гази.
Велбужд! Чујеш ли, то се мртви буде,
Челичном речи да славе и суде?...
А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,
Фанфаре златне славу нека груну,
И дајте палу царску круну!

Ископајте је из гробова, да се
Заблиста сјајем уз јеку фанфара,
Патријарх седи нек обнови часе,
Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,
Нек спровод крене преко царска моста.
Ево ти, Граде, старога бегунца,
Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,
Дочекујте нас, невесте скрхане,
Старице, пред нас венце ружа баци,
Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,
Кличите пород што за славом плови,
Кличите бајке, понос младих чета!
Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца
И месец свеже хумке мије
И дуге сенке јаблан баца
И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,
Мишице жељне миловања;
Но лубања се венац слаже
И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,
Јаучу плоче и дрвета,
Ограшјем пустим север цвили
И заборава бокор цвета.

(1913)