Без наслова

"La vie est bien triste. Еnсоге rions!"

Јесењи се вијор зацерио грозно,
И, кô с дивљим треском бронзе што се дроби, Крикнула је зима у вечерје позно
И вриснула студен кикотом што злоби.

А ти, кô да ништа у души не пече,
Као да не спава гробље нада свелих,
Гробље, које осмех твој никад не рече,
Још си горд, кô некад, сред пролећа врелих.

И кô с неким стидом, отураш далеко
Све скривене боле, и грабиш помамно
Зрак далеког сунца, у свитање меко
Што разблудно сија и смеје се мамно.

Иди и пребриши све болне минуте!
Буди исти! Твоје кад се здрозга плеће,
У твом хладном оку кад жеље заћуте,
Још збориће вера: — Ми стварамо путе,
Ми смо господари и Бола и Среће!

(Без датума)